ALEN GINZBERG
MOJE TUŽNO JA
Frenku O’Hari
Ponekad kad mi se oči zacrvene
popnem se na vrh zgrade RCA
i gledam u moj svet, Menhetn –
moje zgrade, ulice na kojima sam se junačio,
mansarde, postelje, stanovi bez tople vode
- dole na Petoj aveniji, o kojoj takođe razmišljam,
mravlji automobili, mali žuti taksiji, ljudi
što koračaju, manji od kuglice vune –
Panorama na mostovima, izlazak sunca nad bruklinskom mašinerijom
sunce zalazi iznad Nju Džersija u kome sam rođen
& i iznad Patersona gde sam se igrao s mravima –
moje kasnije ljubavi iz 15. Ulice,
moje velike ljubavi na Louer Ist Sajdu,
moje nekad fatalne romanse u Bronksu
daleko –
putevi se ukrštaju tim nevidljivim ulicama,
moja prošlost sumirana, moja odsustva
i ekstaze u Harlemu –
- sunce obasjava sve što posedujem
u jednom trenu na horizontu
u mojoj poslednjoj večnosti –
materija je voda.
Tužan,
ulazim u lift i spuštam se
dole, zamišljen,
i koračam pločnikom zavirijući svakome u izlog,
u lice,
pitajući se ko ima ljubavi
i zastajem, zbunjen,
pred izlog prodavnice automobila
stojim, izgubljen u smirenom razmišljanju,
saobraćaj se kreće gore & dole Petom avenijom
zgrade iza mene čekaju trenutak kada...
Vreme je da odem & spremim večeru & slušam
romantične ratne vesti na radiju
... prestaje svaki pokret
& ja koračam kroz bezvremenu tugu postojanja,
nežnost lebdi u prostoru između višespratnica,
moji prsti dotiču obrazinu stvarnosti,
moje lice zamrljano suzama u ogledalu
nekog izloga – u zoru –
tamo gde više ne želim –
bombone – ili odela ili japanske
abažure intelekta
Zbunjen prizorom oko sebe,
Jedan se čovek probija kroz gužvu
od paketa, novina,
kravata, lepih odela
do svoje želje
Čovek, žena, strujanje po pločnicima
semafori otkucavaju satovi u žurbi &
pokreti uz ivičnjak –
I sve ove ulice koje se seku,
uvijaju i bivaju presečene
avenijama
nadvišene oblakoderima ili obrasle sirotinjskim četvrtima
saobraćajnim zakrčenjima
vrištećim automobilia i motorima
toliko bolnim po ovaj
predeo, ovo groblje
ovu tišinu
samrtne postelje ili planine
koju videh jednom
i nikad više, niti poželeh
da je dozovem u sećanje
u kojem ceo Menhetn koji znam mora da nestane.
(sa američkog engleskog preveo: Nikola Todorović)
Ponekad kad mi se oči zacrvene
popnem se na vrh zgrade RCA
i gledam u moj svet, Menhetn –
moje zgrade, ulice na kojima sam se junačio,
mansarde, postelje, stanovi bez tople vode
- dole na Petoj aveniji, o kojoj takođe razmišljam,
mravlji automobili, mali žuti taksiji, ljudi
što koračaju, manji od kuglice vune –
Panorama na mostovima, izlazak sunca nad bruklinskom mašinerijom
sunce zalazi iznad Nju Džersija u kome sam rođen
& i iznad Patersona gde sam se igrao s mravima –
moje kasnije ljubavi iz 15. Ulice,
moje velike ljubavi na Louer Ist Sajdu,
moje nekad fatalne romanse u Bronksu
daleko –
putevi se ukrštaju tim nevidljivim ulicama,
moja prošlost sumirana, moja odsustva
i ekstaze u Harlemu –
- sunce obasjava sve što posedujem
u jednom trenu na horizontu
u mojoj poslednjoj večnosti –
materija je voda.
Tužan,
ulazim u lift i spuštam se
dole, zamišljen,
i koračam pločnikom zavirijući svakome u izlog,
u lice,
pitajući se ko ima ljubavi
i zastajem, zbunjen,
pred izlog prodavnice automobila
stojim, izgubljen u smirenom razmišljanju,
saobraćaj se kreće gore & dole Petom avenijom
zgrade iza mene čekaju trenutak kada...
Vreme je da odem & spremim večeru & slušam
romantične ratne vesti na radiju
... prestaje svaki pokret
& ja koračam kroz bezvremenu tugu postojanja,
nežnost lebdi u prostoru između višespratnica,
moji prsti dotiču obrazinu stvarnosti,
moje lice zamrljano suzama u ogledalu
nekog izloga – u zoru –
tamo gde više ne želim –
bombone – ili odela ili japanske
abažure intelekta
Zbunjen prizorom oko sebe,
Jedan se čovek probija kroz gužvu
od paketa, novina,
kravata, lepih odela
do svoje želje
Čovek, žena, strujanje po pločnicima
semafori otkucavaju satovi u žurbi &
pokreti uz ivičnjak –
I sve ove ulice koje se seku,
uvijaju i bivaju presečene
avenijama
nadvišene oblakoderima ili obrasle sirotinjskim četvrtima
saobraćajnim zakrčenjima
vrištećim automobilia i motorima
toliko bolnim po ovaj
predeo, ovo groblje
ovu tišinu
samrtne postelje ili planine
koju videh jednom
i nikad više, niti poželeh
da je dozovem u sećanje
u kojem ceo Menhetn koji znam mora da nestane.
(sa američkog engleskog preveo: Nikola Todorović)
